Српски устанак у Босанском вилајету 1875–1878 (учесници, догађаји, свједочанства)

Положај српског народа у османским покрајинама Херцеговини и Босни уочи избијања устанка 1875. године био је веома сложен. Феудални притисак постао је несношљив, а хришћанско сељаштво изложено бруталној експлоатацији и политичкој обесправљености. Држава је умјесто раније десетине захтијевала петину, док су спахије, умјесто трећине, потраживале половину сељачког приноса. Ове околности потврђују извјештаји аустроугарских граничара, засновани на изјавама српских пребјега са османске стране. Они су указивали на потпуну правну несигурност, неједнак положај хришћана и муслимана пред законом, бројне злоупотребе при убирању пореза и прогон српских свештеника. Основни узрок устанка, како у Херцеговини, тако и у Босни, лежао је у заоштреним социјално-економским односима. Неуспјешне реформе XIX вијека гурале су Османско царство у све дубљу политичку и економску кризу. Хатишериф из Гулханe (1839) наишао је на жесток отпор муслиманског становништва. Покушај да се однос власти и поданика регулише Хатихумајуном из 1856. године остао је без практичног дејства, што је само појачало противљење муслиманских феудалаца централизованим реформама. Свака проглашена реформа у пракси је остала пука формалност. Супротности између феудалаца и кметова имале су и етнорелигијску димензију, а друштвену подвојеност пратило је вјерско-национално разграничење, што је устанцима XIX вијека давало изразиту ноту вјерског и националног отпора. Извори који говоре о избијању устанка у Херцеговини и Босни 1875. године повезују овај догађај са прикупљањем десетине и одбијањем сељака да је плате. Убрзо су социјални захтјеви уступили мјесто политичким циљевима националног ослобођења. Српски устаници захтијевали су од султана слободу вјере, укидање кулука и приреза на десетину, олакшице у пореском систему, заштиту од насиља локалних органа и муслиманских великаша, као и равноправност пред законом. Судбина покрајина Босне и Херцеговине ријешена је на Берлинском конгресу, одржаном од 13. јуна до 13. јула 1878. године. На Конгресу је Аустроугарској монархији дат мандат да изврши окупацију ових османских покрајина. Одлуке Берлинског конгреса представљале су коначан пораз српског покрета за ослобођење и уједињење покрајина Босне и Херцеговине са Србијом и Црном Гором, иако су потоње на Конгресу добиле међународно признату независност и значајна територијална проширења.