Природа и границе чистих форми чулности: Промишљања о Критици чистог ума

Монографија пропитује теоријскосазнајне претпоставке Кантове критичке филозофије, с посебним фокусом на природу, функције и границе чистих форми чулности – простора и времена. Аутор настоји да покаже да се Кантов трансцендентални приступ не може разматрати искључиво из перспективе конструктивне улоге априорних форми чулности у заснивању искуства и сазнања, већ да је потребно испитати и њихове ограничавајуће/негативне аспекте. Посебно се проблематизује однос између општенужности геометријских принципа, с једне стране, и њихове прецизне примјене у искуству, с друге, као и покушај да се укаже на циркуларност појединих Кантових аргументацијских поступака. Аутор настоји да повеже анализе простора и времена с темељним питањима могућности објективног сазнања, односа мишљења и предметности те граница транценденталног објашњења. Тиме се отвара простор за критичко преиспитивање појединих претпоставки Кантовог трансцендентализма и за даља истраживања односа априорних услова сазнања и појединачних предмета искуства.  Аутор настоји да покаже да Kант изједначава два својства геометријског сазнања: општенужност примјене геометрије на искуство и њену мјерну прецизност. Општенужност се, тврди аутор, може бранити позивањем на заједнички трансцендентални коријен (простор и вријеме), док се прецизност тако не може извести, јер је она искуствена и апостериорна. Отуда и став да Kантов аргумент за аподиктичку примјену геометрије у искуству садржи кружно закључивање, при чему разлика феноменално/ноуменално не утиче на проблем прецизности, јер је непрецизност затечена у оба случаја. Такође,  монографија повезује разлику опажајних и искуствених судова, проблем временског континуитета, Хусерлову „двоструку природу ума“ и Хајдегерово читање трансценденталне уобразиље као заједничког коријена чулности и разума.