ДА ЛИ ЖИВА РИЈЕЧ ОСТАЈЕ КЉУЧНИ ИНСТРУМЕНТ РАЗВОЈА ЧИТАЛАЧКЕ КУЛТУРЕ У ДИГИТАЛНОМ ДОБУ? ТЕОРИЈСКО-ЕМПИРИЈСКА АНАЛИЗА УЛОГЕ НАРОДНИХ БИБЛИОТЕКА У ФОРМИРАЊУ ХИБРИДНИХ ЧИТАЛАЧКИХ ПРАКСИ

Савремено друштво обиљежено је интензивном дигитализацијом, трансформацијом медијских навика и све израженијом доминацијом кратких, визуелних и фрагментарних садржаја, што значајно утиче на карактер читања и развој читалачке културе. У таквом контексту, читање као когнитивни, културни и друштвени процес суочава се са бројним изазовима, укључујући смањење концентрације, пад интересовања за књигу и промјену начина рецепције текста. Народне библиотеке, као институције које традиционално имају кључну улогу у промоцији читања, налазе се пред задатком редефинисања својих услуга и приступа корисницима. У том оквиру, концепт „живе ријечи“ добија посебан значај као облик посредовања књижевног текста који укључује усмену интерпретацију, непосредну комуникацију и колективно искуство читања. Предмет овог рада јесте анализа улоге живе ријечи у развоју читалачке културе у народним библиотекама, са посебним освртом на савре­мене изазове и могућности интеграције традиционалних и дигиталних пракси. Истраживање је засновано на комбинованом теоријско-емпиријском приступу и укључује анкетно испитивање библиотекара народних библиотека, са циљем сагледавања њихових ставова, пракси и искустава у области промоције читања. Добијени подаци анализирани су примјеном дескриптивне и компаративне анализе, уз интерпретацију у контексту савремених библиотечких теорија. Полазна претпоставка рада јесте да жива ријеч, као интерактивни и комуникацијски модел посредовања, има значајан потенцијал у развоју читалачке мотивације, те да се највиши ефекти постижу кроз њену интеграцију са дигитал­ним алатима и платформама. Резултати рада указују на потребу развоја хибридних модела читалачке културе, који обједињују традиционалне библиотечке вриједности и савремене технолошке могућности.