Аристотелово учење о мјесту – геотополошко читање

У књизи се тумачи Аристотелова концепција топоса из књиге IV Физике.   Имајући у виду далекосежност ове теорије за све потоње покушаје одређења просторности, али и њену криптичност, сведеност објашњења и отвореност за различита тумачења, Аристотелово учење о топосу временом све више добија  на актуелности.

Херменеутички поступак сусрета са Аристотеловом теоријом топоса одабран је тако да се она чита из хоризонта једне друге, већ развијене, концепције тумачења просторних релација – геотопологије. Геотопологија о којој се ради није математизована геотопологија (која је дакако у нескладу са тумаченим), већ једна врста онтолошке геотопологије руског географа Виктора Борисовича Сочаве. Помоћу Сочавиних синтагми као што су гнијежђење топоса, топологија границе, хијерархија и интеграција топоса, тополошка отвореност... тумачење је доспјело у непосредну близину Аристотелове онтологије просторности.

На тај начин један од темељних проблема античке онтологије  - проблем захватања кретања и промјене  - појављује се у свој својој тежини пред настојањима да се одгвовори на апорију просторности и релацију између мјеста и кретања, односно промјене у цјелини (кинесис).

Управо ће критеријум могућности кретања бити кључни приликом Аристотелових анализа и одбацивања потенцијалних кандидата за ''мјесто'' топоса – празнине (кенос), размака (дисатема) и материје (хиле).

Одлука о томе шта је мјесто, односно учење о топосу заснива се, према томе,  на оној онтолошкој структури која пружа могућност кретања, односно промјене онога бића које садржава, а да само при томе остане онтолошки непокретно. Ту структуру Аристотел назива прва непокретна граница садржавајућег тијела. Ова непокретна граница у Аристотеловој усиологији, заправо, представља синоним за највиши онтолошки облик бивствовања бића – дјелотворност односно енергију. Испоставља се да је топос свако оно дјелотворно бивствовање које друго биће држи и одржава у властитој егзистенцији.