Посљедњи вијек османске владавине Босном и Херцеговином (1788–1875)

Период османске владавине простором данашње Босне и Херцеговине од 1788. до 1875. године омеђава почетак посљедњег хабзбуршко-османског рата 1788. године и избијање устанка у Херцеговини 1875. године. Овај „вијек“ карактерише континуирани отпор муслиманског становништва, предвођен феудалном елитом и фанатизованом улемом, свим реформним акцијама Порте, које су за циљ имале укључивање Османског царства у ред модерних европских држава. Муслимански оружани отпор кулминирао је 1831. године покретом Хусеин-капетана Градашчевића, а сломљен је тек походом Омер-паше Латаса 1850–1852. Међутим, ова чињеница није довела до побољшања права и услова живота хришћанског живља. Срби су, као процентуално најбројније становништво, покушали од 1852. до 1862. године неколико пута да оружјем изборе своју слободу или бар бољи положај. Међутим, у томе нису имали успјеха, као што ни централна власт није успјела да покрајинској муслиманској елити наметне поштовање многих правних норми проглашених у Цариграду. Кључни спорни процеси у ејалету/вилајету одигравали су се у троуглу: централна власт оличена у мање или више способном везиру/валији, на једној страни, реформама несклоним муслиманима на челу са феудалном елитом, на другој страни, и обесправљеним хришћанима, на трећој страни.