Чежња за Европом (Филозофске основе идеје Европе и европског идентитета)

У овој књизи идеја Европе и европски идентитет/и сагледани су у првом реду кроз филозофско мишљење утицајно у другој половини 20. вијека. Управо у том периоду и у политичкој теорији и у пракси се уобличава замисао и реализује пројекат стварања јединствене Европе, која се поново рађа након два светска рата и суочава са изазовима модернизације, технолошког развоја и глобализације.
У првом поглављу представљен је методолошки оквир овог истраживања, а који се највећим дијелом гради из концепције филозофа (пост)структурализма и постмодерне, који одбијају универзалне истине, критикују метанарацију и нови приступ проналазе у деконструкцији, јер сматрају да свијет у коме живи више не одговара безгранична вјера у рационално и моћ субјекта. Говорити о постструктурализму/постмодерни, не значи остати само унутар приказивања филозофског правца, већ предочити и главне карактеристике времена постмодерности.
Друго поглавље пружа увид у слику о Европи, односно самом њеном настанку, те начином како данас видимо и описујемо. Почетак је садржан у миту и у његовим различитим интерпретацијама, које показују на који начин је доживљавана Европа у време када није представљала јединствен простор, нити је постојала свест о европском. Кроз историју филозофије можемо пратити развој идеје о односу инидвидуе и заједнице, која ће представљати један од главних елеманата темеља савремених (европских) демократских друштава и држава.
У трећем поглављу показује се шта је то у чему се Европа огледа да би покушала пронаћи властити идентитет и/или идентитете. Ту је, пре свега, питање односа вере/религије и ума/науке, без чијег бар делимичног расплитања се не можемо поново вратити савременој теорији. Истовремено, неопходно је сусрести се са оним што обележава савремену мисао и стварност. Познато друго, било блиско или далеко, значи кроз нове спознаје мијењати и оно јучерашње европско, онако како то указују на феминистичке, постколонијалне, културолошке теорије.
У четвртом поглављу се показује како се „оспољава (европски) дух“ у форми постмодерне, када се сусреће и судара оно онтолошко са етичким, филозофско-политичким, егзистенцијалним. Остајемо на тлу неизвјесног и у покушају одређења постмодерне, као и идеје и идентитета Европе, а чини се да се још већа неизвјесност показује у оном оствареном реалном. Модерна и савремена Европа као позорница развоја, раста и мијењања држава-нација, одређења националног и национализма неизоставна је тема у овом дијелу, као и питање мултикултуралности и космополитизма.