Путевима писмености Срба у Босни: Прилог проучавању самоучког описмењавања код Срба у Босни

Падом српских средњовјековних држава под османску управу образовни рад код српског народа се у највећој мјери веже за српске манастире и парохијске школе. Поред манастира и парохијских школа значајну улогу има и самоучко описмењавање. Иако није могао да се мјери са манастирским и парохијским школама, самоучки тип описмењавања је и те како заслужан за очување образовања код српског народа. Све до средине XIX вијека на просторима насељеним српским народом под османском управом развој школства је био подређен властима, што је била отежавајућа околност за српски народ. Сходно томе, самоучки вид описмењавања сусреће се и кроз цијели XIX вијек код српског народа у Босни, али и касније, истина мање, и под аустроугарском управом све до почетка XX вијека. Временом је српска школа почела на себе преузимати све облике свјетовног живота српског народа у Босни. Битан сегмент који је школа на себе преузела било је чување националног идентитета, етничке и вјерске припадности, што се посебно значајним показало након укидања Пећке патријаршије 1766. године.