Композитни материјали у стоматологији

Композитни материјали представљају темељ модерне естетске стоматологије. Њихов састав чине три кључне компоненте: органски матрикс, неоргански пуниоци који дају механичку чврстоћу те силан као везивно средство које повезује органски и неоргански дио. За покретање и контролу реакције стврдњавања заслужни су иницијатори и инхибитори полимеризације. Класификација композита примарно се проводи према величини честица пуниоца на макропуњене, микропуњене и хибридне. Такођер се дијеле према конзистенцији, начину везивања и клиничкој примјени. Посебне групе чине течни и булк филл композити те хибридни материјали попут компомера, ормоцера и гиомера.Свјетлосна полимеризација критичан је корак за постизање оптималних својстава. Захтијева правилну технику рада и адекватне извор свјетлости, попут ЛЕД лампи или ласера. Током полимеризације мјери се степен конверзије мономера у полимере, при чему долази до непожељне полимеризацијске контракције. Особине материјала укључују топливост, естетска и механичка својства, рендген-контрастност те апсорпцију воде која утиче на клиничку трајност рестаурација. Оптичка својства зависе од боје и транспаренцији глеђи и дентина, што захтијева прецизно одређивање и мијешање боја како би се опонашао природни зуб. Адхезивни системи омогућују везу материјала са зубним ткивом. Процес укључује киселинско нагризање глеђи и одстрањивање или модификацију размазног слоја. Адхезиви се дијеле према генерацијама и пХ вриједности на етцх-анд-ринсе и самонагризајуће системе. Коначно, биолошка својства дефинишу биокомпатибилност композита с пулпо-дентинским комплексом и њихову отпорност на деградацију у усној шупљини, што је предуслов за дуготрајан клинички успјех.